Digitalni ili akustični ?

   Dilema koja se, u zadnje vrema, gotovo uvek, pojavljuje prilikom odabira klavira. Proizvođači digitalnih(električnih) klavira, troše velike sume za njihovo unapređenje, a pogotovo za reklamu, kojom se trude da ubede potencijalne kupce da su oni "bolji od pravih klavira". Uprkos tome, ta tvrdnja nije tačna, i to iz više razloga.

   Ako biste me pitali da li je bolje kupiti digitalni klavir srednje klase, ili stari , slabo održavan pijanino sumnjivog kvaliteta, odgovorio bih da  prva opcija predstavlja bolji izbor.

  Međutim, dobar akustični klavir,  ili pijanino, kvalitetne marke, koji je redovno štimovan i servisiran, i koji je čuvan u odgovarajućim uslovima, po mom mišljenju, pružiće Vam mnogo više nego digitalni.

  Pošto svaka medalja ima dve strane, izneću, najpre, koje su prednosti digitalnog klavira. Jedna od osnovnih je mogućnost korišćenja slušalica, tako da osim osobe koja svira, niko drugi ne mora da sluša vežbanje. Takođe, moguće je smanjiti, ili pojačati zvuk u slušalicama, po želji. Na digitalni klavir neće, osim u ekstremnim slučajevima, uticati vlažnost vazduha i temperatura u prostoriji, što kod akustičnog instrumenta može da stvori pregršt problema. Naravno, digitalni klavir je mnogo lakši od pravog i samim tim se lakše prenosi, a može se i odvojiti od stalka, i tada zauzima daleko manji prostor u vozilu. Takođe je i manjih dimenzija, pa je za njegov smeštaj potrebno manje mesta u prostoriji u kojoj se nalazi. Digitalni klavir možete da povežete sa kompjuterom, ili drugim elektronskim instrumentom, i da snimite svoje izvođenje, ili da koristite zvukove sa drugih modula. Velika ušteda kod ovih klavira je i to što im nije potrebno štimovanje, koje je kod akustičnih nezaobilazan deo održavanja. Takođe, oni sadrže i veći broj različitih zvukova(raznih klavira, ali i drugih instrumenata), a poneki imaju i ugrađene ritmove.

  Druga strana medalje su nedostaci ove vrste instrumenta. Jedna od najčešće spominjanih jeste da nema dovoljno "veran osećaj pod rukom". Iako je težina dirki odgovarajuća, i postoji mali sklop ispod dirki, koji imitira hod i udarac čekića, na digitalnim klavirima niže klase(kakvi se kod nas većinom i prodaju po cenama od 600 do 1000 evra), jednostavno ne postoje dve tačke na kojima se kod pravog klavira oseti malo veći otpor, zbog načina funkcionisanja mehanizma, a do čega dolazi zbog toga, što se kod akustičnog klavira otpor dirke poveća u trenutku kada ona počne da podiže denfer (prigušivač koji sprečava sprečava vibriranje žice dok se dirka ne pritisne), kao i u trenutku kada se smakne podizač, koji gura bazu čekića napred (koristim pojednostavljene izraze, da bi opis bio što lakše razumljiv čitaocu koji nije upućen u detaljno funkcionisanje klavirskog mehanizma). Kod digitalnog klavira, otpor dirke je stalno isti, od početka, do kraja njenog hoda. Pored toga, kod pravog klavira je moguće odsvirati ton na mnogo različitih načina, i jačina, dok kod digitalnih klavira niže klase, klavijatura prepoznaje samo tri nivoa-"high", "medium"  i "low"( tiho, srednje, glasno). Sve između toga, bez obzira na jačinu kojom se odsvira ton, digitalni klavir uvrštava u jedan od ova tri nivoa dinamike. Ovo nije toliko bitno nekome ko klavir svira za svoju razonodu, ali je i te kako važno učeniku ili studentu koji pretenduje da svira na zavidnom umetničkom nivou. Kod akustičnog klavira, desna pedala podiže denfere(prigušivače), i tako obezbeđuje  produženo trajanje odsviranih tonova, koji pobuđuju rezonanciju i druguh, neodsviranih tonova. Svirač može da tu pedalu pritisne na mnogo načina, i time utiče na zvuk. Može da je pritisne do kraja, do polovine, dve trećine.... Na digitalnim klavirima, pedala uglavnom radi na principu-"uključeno-isključeno", kao prekidač za svetlo, bez mogućnosti nijansiranja. Skuplji digitalni klaviri mogu imati i više nivoa dinamike i više položaja pedale, ali se takvi instrumenti kod nas uglavnom ne prodaju, zbog suviše visoke cene. Zvuk kod digitalnih klavira ne stvara se vibracijama žica i rezonantne ploče, nego putem pojačala i zvučnika, i nema bogatstvo i bezbrojne nijanse koje ima kvalitetan i naštimovan akustični klavir. Digitalni klavir neće trajati toliko dugo kao akustični. I kod njega dolazi do pojave raznih kvarova, a što je stariji, sve teže se dolazi do rezervnih delova. Naravno, nije moguće sviranje na mestima gde nema električne energije, ili u uslovima njenog nestanka. Gubitak na ceni je mnogo više izražen kod digitalnih nego akustičnih klavira. Proizvođači vrlo često "izbacuju" nove serije i prestaju sa proizvodnjom prethodnih, čija cena posle toga brzo pada.

  Ako ste navikli na akustični klavir, verovatno nećete biti suviše zadovoljni kada pređete na digitalni nakon početnog oduševljenja raznim mogućnostima, koje i nisu tako bitne za sviranje. Oni nisu u potpunosti u stanju da daju osećaj koji imate pri sviranju na pravom klavirskom mehanizmu, jer čak i kada je osećaj "pod rukom" približan, čekić ipak ne udara u žicu, nego u neki drugi materijal, što se oseti. Postoje skupi digitalni klaviri u koje je ugrađen mehanizam pravog klavira, ali onda je i njima potrebno povremeno regulisanje, što radi klavirštimer koji servisira akustične klavire, a to dodatno komplikuje održavanje.


    To su neke od činjenica na koje bih ja skrenuo pažnju, a u nastavku citiram uvaženog profesora Aleksandra Raškovića iz Novog Sada, čije poređenje ove dve vrste instrumenata daje jasan odgovor o prednostima akustičnog klavira:


 "Učenjem akustičnog instrumenta učenik se uči da slika zvukom koji ima svoju tonsku paletu, gustinu i dubinu, oštrinu ili mekoću. Zvuk koji se prožima u pravcima i perspektivama koje mi odredimo našim pristupom instrumentu. Vođenjem pijanističkog aparata, načinom na koji uzimamo ton, a prevashodno kako čujemo, odslušamo i proživimo delo, možemo da „poniremo“ u „more“ tonskih nijansi, pregiba, alikvota. Sve to čini da se iznedri „živ“ zvuk i otvori duša instrumenta. Poslednjih godina ne mogu da nađem nijedan pozitivan primer đaka koji je vežbao na električnom klaviru i da je imao zadovoljavajuće beneficije od toga. Postavljeni zadaci na času po pravilu nisu mogli da se sprovode i kod kuće. Posebno je bila izražena problematika u segmentu rada na tonsko – artikulacionoj paleti, dubini tona (sonornosti), pedalizaciji i rada na alikvotnim nizovima te rada na stilskim odlikama. Dosta problema u praćenju nastave nam je pravio i različiti otpor dirki na električnom i akustičnom instrumentu. Električni klavir nema prenosni mehanizam ( nema ni potrebe jer radi na struju ) i otpor dirke je slab ili slabiji nego kod akustičnog klavira. Učenici nisu u situaciji da dovoljno dobro razviju anatomsku predispoziciju i čvrstinu prstiju. „Lomljivi“ prsti ne uzimaju „zdrav“ ton, pijanistički aparat se brzo umara. Počinju da zakazuju i ostali jako bitni elementi izvođaštva. Pijanistički aparat se ne vodi i ne postavlja kako bi trebalo jer uglavnom šta god radili sve zvuči manje – više isto. Postavlja se pitanje – ako je to tako što bi se zamarali razmišljanjem o vođenju aparata ako time ne utičemo na oblikovanje tona. Ako ne moramo da vodimo aparat i ako ne možemo da menjamo zvuk, onda ne moramo ni da stremimo boljoj koncentraciji, slušanju i razvijanju moždanih funkcija odgovornih za kompleksan način razmišljanja ( rasuđivanje, analiziranje, sintetizovanje, evaluacija informacija, donošenje zaključaka ). Nedostatak pravih izazova kod učenika može izazvati zasićenje, jer električni klavir se ne razlikuje puno od drugih igračaka koje Vaša deca već imaju „izgustirane“ i ostavljene po strani.
                                                                                                                                Električni klavir ima unapred definisane vrednosti, zvučne semplove, nasnimljene i pohranjene u sopstvenoj bazi podataka. Samim tim zvuk koji se proizvede na njemu nikako ne može biti naš zvuk i naša kreacija već kombinacija već nasnimljenog! Zvuk na istoj dirki se ne može nijansirati, produbiti, artikulisati … Kod kuće, prilikom vežbanja na električnom klaviru, polaznici ne mogu da sprovode date instrukcije i zadatke jer električni klavir ne reaguje adekvatno na svaki dodir, nema izražene razlike kad se ton uzme ispruženijim prstima („jastučićima“), vrhom prsta, mekom šakom, vođenom rukom … što dovodi do konfuzije i konstantne frustracije kod polaznika, profesora a i roditelja. To je jedan od razloga što pojedini profesori odbijaju da drže časove učenicima koji vežbaju na električnim klavirima. Bez obzira koliko to zvuči apsurdno, treba ih razumeti. Da li električni klavir ima uopšte neke prednosti? Ima. Ne mora se štimovati, ne moramo brinuti o vlažnosti vazduha, možemo vežbati do mile volje a da radom ne uznemiravamo ikoga ( rad sa slušalicama ). Moram napomenuti i da neke prednosti brzo mogu postati mane. Kvarovi se teže otklanjaju i po pravilu su jako skupi. Zamena samo jedne dirke je min. 12 evra … Ne daj Bože da Vam dete prospe neku tečnost … verovatno bi ostali bez instrumenta u potpunosti … Jednu veliku manu električnog klavira ostavljam za kraj. Onog trenutak kad ga kupite i kad postane polovan, njegova cena brzo i naglo pada, prati sudbinu svih ostalih digitalnih proizvoda, dok cena pojedinih akustičnih instrumenata vremenom čak može i da poraste, a to je veoma bitna razlika. Zaključak Mislim da sam izneo dovoljno razloga da možda u početku tešku nedoumicu lako rešite u korist sebe i svoje dece. Ne kupujte sebi električni klavir ako ste početnici! Ne kupujte ga ni deci jer će brzo postati još jedna odbačena igračka a Vaša deca će biti uskraćena za prave muzičke samospoznaje i razvijanja niza kvaliteta u ličnosti".


  Citirani tekst u celosti, i još mnogo veoma interesantnih članaka o klavirima i muzici možete naći na sajtu  http://www.casoviklavira.com/

   U nastavku, želim da dodam, da je vrlo neobično, što se ni za jedan drugi instrument, osim klavira, ne predlaže kao zamena u nastavi, njegova digitalna varijanta. Nikad nisam čuo da profesor violine savetuje svog đaka da kupi električnu violinu!


                           

                               

               na gornjoj slici je model mehanizma akustičnog pijanina,

                                              a na donjoj digitalnog 

         
  Digitalni klavir može da ima svoju namenu kao drugi instrument za pijaniste(đake, studente), koji mnogo vežbaju, i potrebno im je da mogu to da rade noću, pri tome ne ometajući druge ljude, ali uz uslov da najveći deo vežbanja odrade na pravom klaviru. Takođe, podesan je i za teoretičare, "rekreativce", za učenike koji nemaju ambiciju da im sviranje klavira bude buduće zanimanje, kao i za sve muzičare koji ga koriste za druge vrste muzike( sem klasične), prema svom izboru i sklonostima. Najbolje bi bilo, kada bi se došlo do usaglašenog mišljenja, da su to, u stvari dve različite vrste insrtumenata, iako izgledaju vrlo slično. To bi sve postojeće prepirke, oko toga koji klavir je "bolji", učinilo izlišnim.

   Naravno, ovo je moje mišljenje, sa kojim možete, ali ne morate da se  složite.



                   Do sledećeg pisanja- uživajte u Vašim klavirima



                                                              Bojan Babić